Умјесто извињења, Британци и Нијемци усред Београда држе лекције Србима о геноциду
Ако се хтјело доћи до помиритељских ријечи, што је заиста за сваку похвалу и та идеја је сама по себи добра, онда је овај скуп, сматра Ковић, требало да почне, на примјер, полагањем вијенца на споменик Милици Ракић, јер је то злочин за који су одговорне владе Велике Британије, Њемачке, Француске и осталих НАТО држава.
Уочи 75. годишњице Савјета Европе у Ректорату Универзитета у Београду уприличен је симпозијум посвећен настави историје гдје се говорило о суочавању са прошлошћу, "вишку историје", немогућности Срба да "сваре" своју историју и начинима на које српску омладину треба подучавати о њиховој историји.
Ковић истиче да наука почива на сарадњи стручњака из различитих земаља и различитих научних области и да се не може ни на који начин критиковати сама идеја сарадње са колегама из иностранства.
Он каже да сви можемо нешто научити једни од других, али да овај скуп нема никакве везе са објективношћу и струком историчара, упркос томе што његови организатори, међу којима су бројне невладине организације и западне амбасаде, претендују на то да нас науче историји и да нам помогну да савладамо методе историчара.
- Нисмо чули ниједну ријеч извињења амбасадора ових великих земаља, напротив, нама се дијеле лекције о национализму, пристрасности, па чак и о геноциду - рекао је Ковић за Спутњик.
Он такође напомиње и то да се 75. годишњица оснивања Савјета Европе прославља у тренутку када исти тај Савјет намјерава да прими у свој састав дио српске територије, дио Републике Србије, самопроглашено Косово, односно једну, како Ковић каже, сецесионистичку и терористичку квазидржаву.
- Могу разумјети да амбасадори примају упутства из својих министарстава и држава, али своје колеге које учествују и организују овакве скупове не могу да разумијем. Жао ми је што је тако и мислим да су скупови ове врсте срамота за Филозофски факултет и Универзитет у Београду - рекао је Ковић.
Шеф канцеларије Савјета Европе у Београду, Јанош Бабић, говорио је у београдском Ректорату о историји Савјета Европе и томе како је, још при оснивању Савјета, њихов "морални императив" био да учине све што је неопходно да до страхота рата и геноцида након Другог свјетског рата, никад више не дође - бар не на њиховом континенту.
Он је рекао и то да се њихова годишњица не може прославити без осврта на "огромне проблеме кроз које Европа данас пролази" у свјетлу рата у Украјини. Проблем, по Бабићу, представља и то што је демократија такође угрожена и што то пријети да "поткопа" демократске владе, владавину закона и људска права грађана.
Оно што рат у Украјини и поткопавање демократије у Европи имају заједничко, бар по Бабићу, јесте "прибјегавање искривљеним историјским наративима који за циљ имају оправдавање недемократских агенди". Из овог разлога, тврди он, императивно је "гајити" грађане који размишљају критички и демократски.
- Сви се морамо потрудити да обезбиједимо да грађани буду "опремљени" критичким и историјским вјештинама које су неопходне за разоткривање лажних наратива и манипулација које угрожавају демократију, људска права и мир са комшијама. Ово захтијева да студенти развијају интелектуалне, емотивне и моралне капацитете, да би се критички упустили у наше историје у духу добре воље, међусобног разумијевања и спремности да препознају своје грешке и опросте туђе - рекао је Бабић.
Кад Британац објашњава да Срби имају "вишак историје"
На отварању скупа је говорио и амбасадор Британије у Србији Едвард Фергусон. Он је окупљенима, поред тога што је цитирао Здравка Чолића, цитирао и Винстона Черчила, објашњавајући како Срби имају "вишак историје" који не могу да "сваре" и да треба да се угледају на Њемачку и Француску, односно њихово "историјско" помирење. Историја, по Фергусону, постаје "највише несварљива" када служи као политичко оружје, а не као фактор који мири и уједињује.
- Службовао сам четири године као амбасадор Британије у Босни и Херцеговини, а сада сам овдје у Србији и осјећам да сам позван да кажем, из искуства и са осјећајем за то, да је једна од највећих препрека за овај регион, који волим здушно, да се причање и подучавање о историјским догађајима пречесто претвара у редиговане "ми и они" наративе... Узмите за примјер Други свјетски рат. Однос између Србије и Хрватске се још увијек није опоравио од страхота Јасеновца... Погледајте црно-бијели однос презирања између четника и партизана који и данас дијели људе у Србији и по региону... Узмите у разматрање конфликте и насиље који су довели до распада Југославије од Сребренице и Косова до Вуковара... Овдашњи политичари се одмах устреме на злочине и неправде који су спроведени над њиховим народом, али су спори у препознавању оних који су почињени над другима - рекао је Фергусон.
Проблем, по његовом мишљењу, није мањак информација или сама историја, већ шта се са њом ради и да је, с тим у вези, кључно "опремити" младе људе из овог региона да се "помире са турбулентном прошлошћу" и да крену даље у будућност.
Фергусон је помињао и како се у Србији недовољно учи о распаду Југославије, па да прибјегавају садржајима са друштвених мрежа. Такође је као проблем истакао пружање пристрасних информација ученицима.
Уколико хоћемо да наставни план и програм, као и књиге, упућују на помирење, морају да деконструишу историјске митове, да избјегавају етноцентричне приступе и да признају патњу и искуства свих страна. Учење историје засновано на овим многобројним перспективама сада је, и то ми је драго што кажем, дио "мејнстрим" приступа предавању историје, изјавио је Фергусон.
А где је геноцид над Србима?
Професор Ковић овакав наступ сматра највећим могућим лицемјерјем. Он подсјећа да је њемачка регуларна војска у Србији, у оба свјетска рата, починила најбруталније геноцидне злочине над женама, дјецом и старцима и да би њемачка амбасада, као један од покровитеља скупа, у најмању руку требало да се извини српском народу, а не да му држи лекције о геноциду.
Умјесто тога, каже Ковић, западни амбасадори српским стручњацима објашњавају како треба да пишу помиритељску историју.
Њемачка такође, подсјећа Ковић, у овом тренутку "гура" у Уједињеним нацијама иницијативу у којој Њемачка и Руанда предлажу доношење резолуције о геноциду у Сребреници.
Умјесто да се као српски историчари баве темама њемачког геноцида у два свјетска рата, Јадовну, Јасеновцу и осталим стратиштима, злочинима у Шапцу, Краљеву и Крагујевцу, професори, па чак и клуб студената историје са Филозофског факултета дозвољавају да им њемачка амбасада организује, а британски амбасадор, без трунке саучешћа, извињења и емпатије, држи "софистициране лекције" о геноциду и о Јасеновцу.
Ковић предлаже британском амбасадору да је могао, када већ говори о Другом свјетском рату, да се присети васкршњег бомбардовања Београда 1944. године, када је убијено више Београђана него у бомбардовању које је извела нацистичка Њемачка априла 1941. године. Могао би такође, истиче Ковић, да се сјети учешћа своје владе у разарању СФР Југославије, али и да поразмисли о ономе шта се данас дешава, односно о геноциду над српским народом на Косову и Метохији.
Врхунац цинизма је рећи Србима да имају вишак историје и да не могу да је "сваре", што је заправо цитат Винстона Черчила, који је својом политиком у оба свјетска рата издао српски народ. Посљедња личност на коју би требало да се позива амбасадор Велике Британије у згради ректората Универзитета у Београду је Винстон Черчил и то показује недостатак доброг укуса и такта.
Нити стручно, нит морално
Професор Ковић подсјећа да су Срби једно вријеме писали ту фамозну "помиритељску" историју и да се у Југославији о прошлости није писало "ни по бабу, ни по стричевима", већ управо тако да се нико "не увриједи". Овдашња историја је писана дуги низ година на такав начин, па је заборављен геноцид из Првог свјетског рата, као и геноцид над Србима из Другог свјетског рата, односно, настојало се да се заборави ко је тај геноцид починио. Због тога смо и дошли, каже он, у ситуацију да нам се иста судбина касније опет понови.
Ковић тврди да Србима не треба писање никаквих помиритељских уџбеника, већ да су им потребне књиге у којима стоји историјска истина, а да у томе свакако немају шта да их уче амбасадори Велике Британије, Њемачке или Француске.
- Организатори овог скупа су српски историчари који критикују програме српских школа, а сами их праве. То су историчари који критикују политику подизања споменика Стефану Немањи, а у исто вријеме примају донације од Министарства просвјете. То је једна позиција која нити је стручна, нити је академска, а морам да кажем није ни морална. На жалост, у организацији овог скупа је учествовао и Клуб студената историје "Георгије Острогорски" и волио бих да видим шта би им он рекао на програм скупа, гдје пише да учесници осуђују "агресију Русије на Украјину". Предлажем им да промијене име свог удружења у Клуб студената историје Фридрих Науман или можда Ханрих фон Трајчке. Молим младе историчаре да се држе своје струке, да размисле о томе шта је то њихова струка и шта је то морал, прије него што уопште и узму учешћа на оваквим скуповима - поручио је Ковић.