И 32 године послије без одговорности за злочине над Србима у Пофалићима
У општем нападу муслиманских јединица на сарајевско насеље Пофалићи у рано јутро 16. маја 1992. године, према српским изворима, убијено је око 200 цивила српске националности, а упоредо са ликвидацијом и протјеривањем српског становништва њихова имовина је опљачкана и спаљена.
Ако би се сва голгота коју је српски народ доживио у Сарајеву за вријеме минулог Одбрамбено-отаџбинског рата могла приказати у само једном дану, У Атласу злочина о злочину у Пофалићима се наводи да би то онда вјероватно био 16. мај 1992. године.
Тога дана извршен је широк и систематичан напад муслиманских снага на српско становништво у насељу Горњи Пофалићи када су грађани српске националности заробљавани, тучени, одвођени у логоре, убијани на кућном прагу, а њихова вјековна огњишта су опљачкана, попаљена и отета.
У само једном дану 16 квадратних километара простора на којем је српски народ вјековима живио потпуно је очишћено.
Према наводима из "Атласа злочина" Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, напад је почео у раним јутарњим часовима.
- Напад је био апсолутно изненадан, добро планиран и координисан. Једна група је кренула из Бућа Потока, једна из Велешића и једна преко Хума знајући да немамо доле гдје према Фабрици дувана, према Грбавици, значи апсолутно смо били одсјечени и нисмо били спремни за тај напад - испричао је некадашњи становник Горњих Пофалића Милан Ковачевић.
Миладин Буњевац, који је живио у Горњим Пофалићима, рекао је да је у вријеме напада био у кући брата Ратка.
- Муслимани су извршили изненадан оружани напад из правца Бара, Велешића, Кобиље главе, Бућа потока и Доњих Пофалића тако да су Горњи Пофалићи били одсјечени са свих страна изузев правца према брду Жучи. Ја сам био потпуно затечен. Одмах по нападу муслимана, српско становништво се груписало и формирало збјег кренувши према брду Жуч гдје сам се налазио и ја заједно са супругом - рекао је Буњевац.
Он је навео да је велики број становника у паници бјежао према Жучи, а са мјеста на коме се сакрио није могао видјети све шта се тада дешавало.
- Међутим, док сам се налазио у збјегу, у близини куће Ненада Пикулић видио сам око 30 убијених мјештана Срба, цивила са торбама и пртљагом које су бјежећи понијели са собом. Нисам био у ситуацији да им приђем ближе и да неког од њих препознам, па нисам могао ни видјети из каквог оружја су убијени - рекао је Буњевац.
Када су пробијене линије одбране коју су држали мјештани, муслимани су кренули са гранатирањем насеља, а о томе је писао и Керим Лучаревић Доктор, командант чете Војне полиције која је учествовала у нападу на Горње Пофалиће.
Да би изазвали што већу панику и страх код народа, муслимански војници почињу са паљењем српских кућа, наводи се у "Атласу злочина", објављеном на сајту Републичког центра.
- Доносим одлуку да палимо куће у којима су четници. За само двадесетак минута запаљено је тридесетак кућа. Створила се ужарена ватра. Шири се у правцу кућа у којима су четници - писао је Лучаревић.
Из Лучаревићеве књиге се закључује да је муслимански напад на Пофалиће био првенствено вјерског карактера чији је крајњи циљ био етничко чишћење православног становништва.
Непријатељ није палио само оне куће које су због близине могле угрозити имовину муслиманског становништва, као и оне у које су имали циљ да се одмах уселе.
У свеопштем хаосу преостало српско становништво покушало се да се прибере, па се формира збијег према једином излазу из круга смрти – брду Жуч и даље према Вогошћи.
Старији и немоћни остају у својим кућама. Неки су убијени на лицу мјеста, некима је наређено да не излазе вани.
Милош Мијовић, који је имао кућу у Хумској улици, поред Фабрике дувана "Сарајево", у вријеме напада био је у кући са супругом Милком, кћерком Весном и породицом комшије Недељка Ћелића.
Убрзо су му у кућу упали наоружани муслимани, међу којима је познао и своје комшије. Они су кућу засули рафалима, а по уласку су кренули са претресом. Из куће су однијели све вредније ствари и новац који је Милош имао. Све вријеме су га жестоко тукли кундацима пушака псујући му четничку мајку. Милош је заједно са осталим мушкарцима из куће одведен у логор.
Док су муслимани вршили претресе кућа које нису биле запаљене, збјег српског народа се у колони кретао према брду Жуч.
Милан Ковачевић је испричао да је био у групи која се посљедња извлачила и том приликом су наилазили на лешеве, на рањене људе, неке од њих сам и познао.
Неки од њих су били још живи, али остављени јер их није имао ко вући. У том извлачењу, ја сам од своје куће неких сто метара, нама је већ била постављена засједа и није се могло изаћи. Морали смо се пробијати и ја сам у том пробијању тешко рањен", рекао је Ковачевић.
Он је додао да са њим рањена и Нада Васковић и још неколико њих, али су успјели изаћи из тог првог круга окружења и ући неких три стотине метара у шуму која из Пофалића води ка Жучи.
- Нисмо дуго ишли, поново су нам направили засједу. Ту је дошло до правог хаоса и покоља - рекао је Ковачевић и додао да су ту остали рањени он и Васковићева, као и његов отац који је тада био жив и није хтио да га остави.
Ту их је нашла група која је водила заробљење Пофалићане Драгана Драганића и Раденка Марића, младића од деветнаест година, те су их опљачкали.
Васковићева, која је била рањена у груди, у међувремену је преминула јер је искрварила.
Како су муслимани поступали према Србима које су затекли у својим кућама, свједочи и случај Љубице Елек која се за вријеме напада налазила у своме дому у Хумској улици. Она је била удата за Божидара и није хтјела да напусти кућу.
Муслимани су у крвавом походу запалили кућу у којој су остали Љубица и Божидар. Након извјесног времена група Срба која је остала у насељу сахранила је убијене Србе, те су тако на згаришту куће Елека пронашли Љубичине кости и сахранили их у дворишту куће.
Посмртни остаци Љубице Елек пронађени су у дворишту породичне куће током активности Комисије за тражење несталих и заробљених лица Републике Српске 17. новембра 1992. године. Идентификација је извршена 29. фебруара 2000. године у Лукавици.Посмрти остаци Божидара Елека нису пронађени.
Голгота српског становништва у Горњим Пофалићима није била завршена 16. маја 1992. године. Преостало малобројно становништво је данима и мјесецима након пада Горњих Пофалића малтретирано и убијано.
Већина оних који су помислили да им се неће ништа десити и да ће бити поштеђени од стране муслиманске власти, завршили су под земљом.
Колико су муслимани били безобзирни у свом крвавом походу доказује и случај убиства Славка Рајчевића коме је глава ритуално одсјечена од тијела.
О том случају Ангелина Пикулић каже да је видјела леш једног студента из Доњих Пофалића, који је убијен приликом покушаја бјекства у правцу брда Жуч.
- Био је убијен у близини куће Јове Јовичића и тек дванаестог дана је сахрањен низ обалу. Међутим, приликом ове сахране његова глава је била набијена на колац ограде, а тијело сахрањено без главе. Ја сам, кријући се заједно са Босом Тришић и Хрватицом Златом – чијег презимена се не сјећам, главу овог студента закопала у башту Јове Јовичића испод његове штале - испричала је Пикулићева.
Посмртни остаци многих Срба убијених у Горњим Пофалићима су више пута прекопавани, што говори о намјери нападача да прикрије злочин.
У сахрањивању Срба учествовао је и Срећко Тешић који је рекао да је за вријеме наведеног напада муслимана на Пофалиће један број српских лешева остао несахрањен, па су муслимани њега, Душана Какућу и Гавру Брезара приморали да их сахрањују.
- Сјећам се да су лешеви били скоро у фази распадања или полуспаљени, па их нисмо могли ни препознати. На мјесту званом "Језеро" код брда Жуч сахранили смо два леша, а у близини куће Недељка Пикулића три, међу којима сам препознао Радована Буху - рекао је Тешић.
Он је навео да је у близини куће Зорана Бакић било затрпано пет до шест лешева које смо су извадили и поново закопали, а на једном од њих није било главе.
- У близини брда Хум закопали смо леш Рајчевић Мише и једног студента, такође презимена Рајчевић. Иза куће Бошка Радовића сахранили смо још један, а иза куће Недељка Пикулића још два леша. Сахрањивали смо их тако што смо ископавали рупе дубине 40 центиметара и лешеве затрпавали онако како смо их налазили - рекао је Тешић.
Он је навео да су их послије извјесног времена муслимани поново позвали и натјерали да пронађу мјеста гдје смо закопали страдале, које су морали извадити, а муслимани су их, како је рекао, однијели ради размјене, наведено је, између осталог, у "Атласу злочина" о српском страдању у Пофалићима.
Министарство унутрашњих послова Републике Српске поднијело је извјештај против 51 лица, али од познатих починилаца и наредбодаваца овог злочина нико није процесуиран.
МУП је извјештај поднио Окружном тужилаштву у Источном Сарајеву, а раније је из те правосудне институције речено да су пријаве упућене Тужилаштву БиХ на оцјену.
На упит Срне да ли је ишта урађено у вези са тим из Тужилаштва БиХ нису оговорили.
Према подацима којима располажу надлежни органи из Српске, напад на Пофалиће припремили су командант Територијалне одбране Хасан Ефендић и локални старјешина Територијалне одбране Идриз Салко.
У акцији су учествовали одред "Пофалићи један", чији је командант био Хабиб Идризовић, "Пофалићи два" са командантом Јусуфом Лошићем на челу, те одред "Велешићи", којим је командовао сада већ покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић.
Злочин над Србима у Пофалићима услиједио је након низа претходних злочина снага лојалних тадашњем муслиманском руководству у Сарајеву, попут злочина у Добровољачкој улици, Великом парку и убиства српског свата на Башчаршији.